U leto 2011. U Bačkoj Palanci održavane su radničke sportske igre. Posto Palanka kao grad rukometa ima ogromnu tradiciju i mnogo rukometasa sastavljena je i ekipa koja je predstavljala nas grad na tim igrama.Uspeh je bio solidan-drugo mesto. Radničke igre sa svojim karakterom oduvek su imale za cilj druženje pa tek onda takmičarski duh tako da niko nije ni smatrao da je osvojeno drugo mesto neuspeh.Tj. skoro niko to nije smatrao …

Postoji u Palanci jedan mali kafic sa ironicnim imenom „Kajak“. Ironicnim jer većina njegovih stalnih gostiju su upravo rukometasi…Po zavrsetku radničkih igara Radovan Karanovic, sin poznatog palanačkog rukometaša sada nazalost vec pokojnog čika Kotleta, dolazi u Kajak sa srebrnom medaljom oko vrata da se pohvali uspehom i osvojenom medaljom. Mislio je evo divne teme da se podeli uz kaficu sa drugarima u popodnevnoj razbibrizi.Tu sreće prijatelja i drugara Nikolu Bokana takodje kao i Raso godinama vec bivseg rukometasa.Nikola šaljivdzija po prirodi obasipa prijatelja kritikama do duše uz osmeh, kako je drugo mesto neuspeh i kako mi ovde u nasem kaficu imamo dovoljno kvaliteta da budemo prvi. „Sledece godine MI pravimo ekipu odavde iz Kajaka da osvetlamo obraz Palanackog rukometa“:šalio se Nikola. Daj papir i olovku da napravimo sastav…
Dva prijatelja stvarno napisaše sastav svojih drugara koji se uz prisecanje ko bi jos hteo da igra, a da ga ne zaborave polako proširi na preko 20 momaka. Pisali su drugare po pozicijama na kojima su igrali,prisecali se anegdota, i smejali uz salu… Dok se u jednom momentu Nikola gledajuci papir ne uozbilji pa reče: „Rašo pa mi ovde imamo ekipu ko metak. Ovo nije za radnicke igre “
Rašo se složi, pogleda papir pa kao da je znao šta ovaj prvi misli rece:“Hajde da osnujemo klub.Sta fali?Druzicemo se.Trenirati. Skinuti po koji kilogram.Dovesti sebe u formu.Moze nam samo biti dobro.Nemamo sta da izgubimo. Mozda nismo u top stanju fizički. Ali imamo srca lavova pa boricemo se..“
I Nikoli je ideja zvucala savršeno, jer su obojica stari zaljubljenici rukometne igre pa samo klimnu glvom i doda :“Onda Lavovi nek bude…“
Brzo su telefoni zazvonili,pozvani su svi sa spiska kao kakvi ratni vetrani koji skacu na poziv ratnog druga i svi oberučke prihvatise ideju o druzenju… Organizacija beše munjevita.Pronadjen je i trener koji do duše nije dugo ostao a njegovo mesto je došao Slobodan Boba Permoser do tada igrac i iako neplanirano na tom polozaju,popularni Boba je izneo na svojim plećima verovatno jednu od najuspešnijih sezona nekog novoosnovanog kluba u Srbiji. Iako bez nekog velikog iskustva Boba se pokazao kao odlican taktičar, strateg, trener i vise je nego zasluzeno i sada na kormilu „Lavova“.
Dana 09.08.2012. u skladu sa propisima osnovana je i uprava kluba.Funkcije su podeljene onako uz osmeh ko je šta zeleo da radi.Ali su obaveze uprave shvacene maksimalno ozbiljno i tako se prema njima i postupalo.Upravu su sacinjavali a i danas je to tako:Predsednica Jelena Permoser, pa zatim Milan Radovanovic, Radovan Karanovic, Drasko Jovic, Slobodan Permoser…

Mnogi prijatelji su se javili da pomognu nasem malom klubu . Klubu se pridruzuju osim starijih i iskusnijih Lavova ( Bokan, Radovanović, Karanović, Koperec, Kosijer, Bulajic) i oni malo mladji ali takodje iskusni (Knezević, Jović, Stanojcić, Bencun, Grbić, B.Knežević) i naravno oni najmladji koji su vrlo brzo pokazali da su ti na koje ce ekipa moći da računa jos dugo, dugo godina ( Kovačević, Porobić, Maksimovic, Osvald, Pudja, Milosević, Hajder, Kozomora, Đukić, Radakovic). Atmosfera je bila zdrava, sportska, prelepa. Radilo se te prve godine odlicno. Klub je stekao simpatije publike koja je polako počela da otvara vrata zaboravljene hale i svojim aplauzima daje podršku na utakmicama. Klub je stekao i veliki broj prijatelja koji su dali veliki doprinos samim organizacijama utakmice i odlaska na iste ( Jerkovic, Pašin, Orelj…) Druzenje pre i posle utakmica i treninga, zajednicki ručkovi, provod, izlasci…Bas onako kako smo svi i priželjkivali. A na to sve uspeh je bio neminovan. Lavovi su za manje od jedne godine postojanja osvojili prvo mesto u prvenstvu i plasirali se u polufinale Kupa Vojvodine.Pobedom u baražnoj utakmici uspeli su da udju u Prvu ligu i vrate Bačkoj Palanci ono što ona i zasluzuje, a to su odlične rukometne predstave i puna sportska hala ! Mozda ce godina u Prvoj ligi biti teska jer imamo dosta veterana i nismo profi klub koji moze da pronadje materijalna sredstva za pojacanja, ali imamo ono sto nas je i dovelo tu gde jesmo a toga se ne odricemo jer radimo ono sto volimo.Ne odricemo se Lavovskog srca i ne plasimo se jos jednog koraka napred, a sigurno je da cemo i njega pokusati zakoraciti!!!